-Sabrina, Sabrina, SABRINA!- izderala se Andrea pokušavajući me probuditi. Bezvoljno sam otvorila oči u nadi da smo došli do dvorca. Iako je pala noć, još nismo stigli. Vlak je još uvijek brujao tračnicama. Uspravila sam se te protrljala oči. Ništa se nije promijenilo otkad sam zaspala. Osim što je Cleb, opet, pravio krugove od vrate u zraku. Nasmijala sam se tome.
Polako sam dignula prst prema krugovima i pustila mlaz vode da ih ugasi. Cleb me ošinuo pogledom, na što sam se ja nacerila.

-Joj, samo da stignemo tamo. Vidjeti ćeš ti svog vraga.- rekao je zlobno se cereći. Inače, Cleb je bio „gospodar“ vatre i svih vatrenih elemenata, ja sam bila vode i vodenih elemenata, a Andrea zemlje i zemljanih elemenata. Bili smo neka čudnija rasa čarobnjaka. Kada smo se rodili, podareni su nam darovi koje jačamo kroz godine. Kada napunimo 30 godina biti ćemo vrhunski vladari naših moći. Dok smo se Cleb i ja prepirali, Andrea se samo smijala. Ona je bila tako koja nas je većinom razdvajala kada bih se „potukli“. Dren je pak gledao kroz prozor. Još kada je ušao u vlak, primijetila sam da ima zelene oči. Iako nisam bila luda za dečkima, barem u zadnje vrijeme, kao ni Andrea, dok je Cleb bio pravi ženskaroš, preferirala sam zelene oči. U tom se trenutku okrenuo. Kada je shvatio da sam ga promatrala, nasmiješio mi se. Uzvratila sam mu smiješak i pogledala u pod. Nije mi bilo neugodno, već čista navika.
Nakon nekoliko trenutaka, vlak je naglo zakočio. Toliko da sam se nekako našla u Drenovom krilu.

-Ovo znači da smo stigli?- upitala je Andrea te me povukla za ruku. Dren je samo klimnuo glavom i izašao iz kupea.

-Čudak…- promumljao je Cleb gledajući za njim. Složile smo se s tim. Ponovo smo zaklopili oči i našli se vani. Oko nas je bila samo crnogorična šuma i dva puteljaka koja je vodila do ogromnog crnog dvorca sa bijelim dodatcima, ali svaki na drugi put. –Čudne li škole.- pomislim. Tada su do nas došetali mlađahni profesor i nešto starija profesorica.

-Smirite se!.- proderao se profesor. Svi su se umirili. –Dakle, dobrodošli na još jednu novu godinu u školi Alphonsine. Kao što neki znaju, ja sam prof. Einfred, a ovo je prof. Cludi. Svi učenici pođite za profesoricom, a vas troje nizozemaca za mnom.- rekao je brzo. Malo sam ga bolje promotrila. Mogla sam se kladiti da ovaj nema više od 25. Oko 23, 24 godine. Hodali smo šumom, što je meni bilo previše dosadno.

-Vi se ovdje ne koristite teleportacijom?- upitala sam gledajući u pod. Zastao je. Svi su zastali. Profesor se okrenuo prema meni te se nasmijao.

-A vi se, gospođice Britt, znate koristiti njome?- unio mi se u lice. Slabašno sam se nasmijala i odgurnula ga od sebe.

-Pa ma daj. Vidite ono drvo?- pokazala sam prstom na drvo koje se nalazilo stotinjak metara od nas. –Za sekundu sam tamo.- tada sam zaklopila oči i u istom trenutku se naslonila na ono drvo. Dotrčali su do mene.

-Vrlo impresivno.- rekao je Einfred. Zahihotala sam se.

-Niste još ništa vidjeli.- rekao je Cleb tiho, da ga ja jedva čujem.

-No, teleportacija ili?- upitala sam hladno. Profesor je klimnuo glavom. Ubrzo smo se našli u njegovom kabinetu. Smeđi zidovi bili su obasjani pokojom svijećom, koje su se nalazile sa svih strana. Okolo nas se nalazilo tri ormara u kojima su bili koje kakvi papiri i fascikli.
Na sredini kabineta bio je jedan stol ispred kojeg se nalazio jedan kauč. Einfred je sjeo na svoju stolicu i privukao se stolu te se naslonio na šake svoje ruke.

-Ovako, možda znate, a možda i ne, da se u ovoj školi razlikuju dva doma- Ciel* i Enfer*. Ja sam predstavnik Enfera, a predstavnika Ciela ćete upoznati na Preobrazbi. Uglavnom, u Ciel vam idu svi učenici dobroga srca, uvijek spremni pomoći, jednom riječju dobrice. Za razliku od toga, u Enfer idu ljudi pa… ne zli, već oni tvrdoglavi, hladnokrvni, ne baš druželjubivi.- uzdahnuo je. –No, učenike biramo po njihovoj osobnosti. Nemamo kao Hogwarts neke čarobne šešire, već gledamo osobnost svakog učenika ove škole. Koliko sam mogao vidjeti, Sabrina mi se čini jako hladnokrvnom, a ni Cleb nije ništa bolji… to znači da će oni ići u Enfer, dok će Andrea ići u Ciel. Veselija je od vas i to jako puno. Evo vam vaši rasporedi, sutra počinjete sa nastavnom i želim van ugodno vrijeme ovdje. I da, ja ću vam predavati teleportaciju.- kada je to rekao, pogledao je u mene. Nasmijala sam se. Krenula sam prema izlazu, ali me Einfred zaustavio.

-Vi slobodno idite, sa vašom sestrom moram malo popričati.- prevrnula sam očima te ušla u kabinet. Malo sam ga bolje proučila. Jako uredan čovjek, moglo se priznati. Sve je bilo na svom mjestu, jako uredno. Ništa nije bilo razbacano, osim onih papira na stolu. Okrenula sam se prema Einfredu.

-Što ste me uopće trebali?- upitala sam te prekrižila ruke na prsima. Nasmijao se, opet.

-Prvo, pređimo na ti, ja sam Leonardo. Drugo, obaviješten sam, kao i nastavnik tako i kao predstavnik doma u kojem si ti, da si radila svakakve gluposti u bivšoj školi, a opet bila dobra u znanju. To je istina, jel' tako?- upitao me cijelo vrijeme me gledajući u oči. Potvrdno sam klimnula glavom. -Vidi mala, ako takva budeš i tu, jako često ćemo se družiti.- približio mi se te me podragao po obrazu. Uhvatila sam mu ruku te ju stisnula što jače. Osjetila sam da ga boli.

-Gledaj, lik. Ne igraj se sa mnom. Ne znaš na što sam sve spremna. Kako kažu, ne igraj se sa vatrom, mogao bi se opeći i to gadno.- rekla sam i pustila mu ruku. Otišla sam do vrata i uhvatila kvaku. –I još nešto, gadiš mi se.- zalupila sam vratima. Shvatila sam da ću imati puno problema sa ovim likom. Nije baš bio pri sebi, to se moglo zaključiti samo tako.
Hodala sam hodnicima, tražeći spavaonicu broj 308. Dok sam hodala hodnikom, začula sam korake iza sebe. Mislila sam da me Leonardo slijedi, ali sam ubrzo odustala od te pomisli.
Osoba iza mene bila mi je sve bliže. Odmahnula sam glavom.

-Tko je to?- upitala sam. Odjednom se ispred mene stvorila djevojka plave kose i kestenasto smeđih očiju. Bila je prelijepa.

-Ovaj, oprosti, nisam te htjela prepasti. Ja sam Chanell, ali zovi me Nell.- pružila mi je ruku.

-Nikki Sabrina, drago mi je.- rukovale smo se te se nasmijale jedna drugoj.

-Nova ovdje?- klimnula sam glavom.

-Zapravo, tražim spavaonicu 308.- rekla sam na što me Nell povukla za rukav i otrčala nekoliko spavaonica dalje. Na crnim vratima nalazio se mali, zlatni broj 308. Nell je polako stavila ključ u bravu i okrenula ga par puta. Vrata su se otvorila. Ušla sam u sobu ljubičastih zidova koji su bili obasjani mjesečinom. Čupavi tepih lila boje stajao je na samoj sredini sobe. Dva kreveta su se nalazila do zida, na svakoj strani sobe. Jedan na jednoj, a jedan na drugoj strani. Tu su bila još dva ormara koje je razdvajao pisači stol. Cijela soba je bila nekako… tamna. Sva u ljubičasto-crnoj boji. To se meni sviđalo jer je i moja bivša soba bila slična.

-Wow!- rekla sam zadivljeno. Chanell se samo nasmijala te sjela na krevet.

-Kao što vidiš, nas dvije smo cimerice.- rekla je gledajući u mene. Klimnula sam glavom te legla na krevet. Pustila sam Roro, svog miša, da mi legne na trbuh. Nell je pogledala Roro kao da je vidjela duha.

-Što je?- nasmijala sam se. Pokazala je prstom prema sivom mišu koji je ležao na meni.

-Miš, eto što. Nisam ih baš ljubiteljica...- rekla je, još uvijek gledajući u Roro. Nasmijala sam se još više.

-Ma ona ti je prava maza.- podragala sam ju po mekom krznu –Neće stvarati probleme. A ja sada odoh spavat.- okrenula sam se na bok dok je Roro došla meni pored glave.

-Idem i ja. Laku noć!- rekla je Nell potiho.

-Laku noć!- nakon toga sam utonula u dubok san.

8:00

Zazvonila je budilica. Pošto sam već odavno bila budna, pružila sam ruku te ju ugasila. Vratila sam ruku ispod glave i nastavila razmišljati o današnjem danu. Put u sasvim drugačiju zemlju, školu… Makar će sestra i brat biti sa mnom, falit će mi sve ovo. Prijatelji, škola, ma cijela Nizozemska. Cijelo moje djetinjstvo sam provela tu, u Rotterdamu. Ponekad mi dođe da kažem svojim da ne idem, da ostajem ovdje sama, ali im se nisam usudila suprotstaviti. Previše sam ih se bojala. Da, bojala sam se vlastitih roditelja. A ovako idem negdje Bogu iza nogu, ostavljajući sve ovdje. Sve, ama baš sve. Ostavljam Agnés, školu u kojoj sam naučila svu magiju koju dosad znam. Prijatelje koje znam odmalena. Odmahnula sam glavom te ustala iz kreveta. Na stolu pored kreveta, nalazila se moja odjeća koju sam si ostavila jučer. Obukla sam izlizane crne traperice i široku prljavo bijelu tuniku bez rukava. Na to sam sve dodala crni bolero. Na noge sam navukla crne starke te izašla iz sobe. Svi su već bili budni. Mama, Cleb, Andrea i Lucas. Cleb je bio moj stariji brat, Andrea svega 5 minuta mlađa sestra blizanka, a Lucas moj otac.

-No, želite li vi stići na taj pišljivi kolodvor za Alphonsine?- upitao je Lucas glasom kao da nas se želi riješiti što prije. Mrzila sam ga, a opet i bojala. On je bio jedini čovjek kojeg sam ikad u životu mrzila. I to baš zato jer se nikada nije htio brinuti za mamu i nas. Samo mu je u cijelom životu bio novac važan.

-Što se mene tiče, nestanimo odmah.- rekla sam hladnim glasom, punim mržnje. Otišli smo do vrata koja su služila kao brzi prolaz do bilo kojeg mjesna na koje pomisliš. Izgrlili smo mamu i čula sam kako joj je Cleb rekao da ga se čuva. Prvo je on ušao, a zatim Andrea. Prije no što sam ja ušla, okrenula sam se prema Lucasu.

-Budeš li joj išta učinio, kunem ti se da nakon toga nećeš znati tko si!- i ušla sam kroz vrata. Nakon nekoliko trenutaka nalazila sam se na kolodvoru. Bio je pun djece i roditelja, koji su valjda pratili djecu u tu školu ili što god to bilo. Pogledala sam oko sebe ne bih li uočila Cleba i Andreu. Vidjela sam ih naslonjene na jedan od zidova. Brzim korakom sam otišla do njih te se također naslonila na zid.

-Rekla si mu ono?- upitao je Cleb gledajući u pod. Nasmiješeno sam klimnula glavom. On se također nasmijao.

-Lijepo…- prošaptala je Andrea zlobnim glasom te se nacerila. Nakon dužeg gledanja u pod i ne izgovorene ni jedne riječi s njih dvoje, na tračnicama se začula škripa crnog vlaka sa zlatnim dodatkom. Na njemu je pisalo „Alphonsine“. Svi su zadivljeno gledali u njega, a nakon što su se vrata otvorila, počeli su se nagurivati. Nasmijala sam se tomu zajedno sa Andreom i Clebom. Zatvorili smo oči te se u nekoliko sekundi našli unutar vlaka. Inače smo bili jako dobri u teleportaciji pa smo je često koristili. Ušli smo u jedan prazan kupe. Sjela sam do prozora, ne mareći za njih dvoje. Iz ruksaka sam izvadila „Mayino spasenje“ i nastavila čitati od tamo gdje sam stala. Vlak je krenuo. Mir i brujanje vlaka na tračnicama. -Ne može biti bolje.- pomislila sam, no ubrzo je u kupe upao neki mladić.

-Oprostite, ja sam Dren. Tražim prazan kupe, a vaš jedini…- govorio je ubrzanim glasom.

-Sjedi. Ja sam Sabrina, a ovo su Cleb i Andrea.- rekla sam još uvijek gledajući u knjigu. Sjeo je nasuprot mene te me počeo promatrati. Nakon nekoliko minuta, podigla sam pogled sa knjige i uperila pomalo zastrašujući pogled u njega. Znao je o čemu riječ pa je pogledao kroz prozor. Nasmijala sam se i nastavila čitati knjigu u miru i tišini. Ako se to moglo nazvati tišinom…